Piše: Nermin Hodžić

Dok sam se vraćao sa nedeljne kafe, vraćajući se preko spomenika, na obližnjem travnjaku ugledah jednu Romsku porodicu.

Mahom sam okrenuo glavu gledajuću svoja posla. Dok sam zamišljeno koračao ulicom, piskavi glas mi reče: “Braco, braco, imaš li pola marke da uzmem sebi kifla, boli me stomak, nisam jela dva dana”.

To je bila mala djevojčica “tek rođena” a već se suočava sa raznim golgotama ovoga dunjaluka. Izvadio sam neku siću iz džepa a ona je pored mene projurila prema pekari, kada sam je ugledao da jede osjetio sam toplinu oko srca, bilo mi je drago, a opet sam se na neki način zgrozio, da se toliko novca izdvojilo za ljeto u gradu, dok jedna porodica, živi na kiši, vjetru.

Kako niko od lokalnih vlasti nije u mogućnosti da im naprave neku privremenu baraku da žive, vrijeme brzo prolazi, a koliko nama smiješno bilo, zima se bliži, okrutnija nego ikada.

Mnogi će da kažu: “Ali oni su Romi, tako žive”. NE, niti jedno biće ne zaslužuje, onakav način života, a mi kao dželati ovoga grada uspravno šećemo se njime, ližemo sladolede, jedemo šećerne vune, kao da smo pokorili čitav dunjaluk, a najveći krvnik živi u nama, neprijatelj koji je budan 24\7.

Gdje će nama duša kada okrećemo glavu od stvari od krucijalnog značaja. Kako smo postali tako plitki i puni sebe a tako prazni, ne treba meni moja kutija cigara, i moja kafa, ako moj sugrađanin nema šta da jede. Valja nama pred Boga stati.

(Zdici.info)